BEOGRAD -

Sat rada u našoj zemlji među najmanje plaćenim u Evropi, istraživanja pokazuju da kaskamo čak i za komšijama. Prosečna evropska satnica 24,4 evra, najplaćeniji su Danci, koji u proseku po radnom satu dobiju 42 evra.
Bugarski radnik "beži" oko 200 dinara po satu srpskom radniku, a u odnosu na Rumune, naši ljudi zarađuju duplo manje novca.

Sa Dancima i Nemcima ne možemo ni da se poredimo, pošto je njihov radni sat 42, odnosno 32 evra. Ovo su rezultati istraživanja nemačke agencije Destatis za prošlu godinu.



 
Analiza je potvrdila da se naši zaposleni "drže" dna lestvice i da su plaćeni daleko ispod proseka Evropske unije, koji je trenutno 24,4 evra po radnom satu, pišu Večernje novosti.

Najnovija istraživanja pokazuju da je satnica Bugara u odnosu na prethodnu 2013. godinu veća za oko 2,8 odsto i sada iznosi 3,80 evra. Prate ih Rumuni sa 4,80 evra, a slede Litvanci, Letonci, Mađari...

Sa prosečnom cenom rada po satu u našim preduzećima od oko 245 dinara, ili 2,03 evra, mi nemamo nikakve šanse da se u skorije vreme približimo Evropi.

Za Ivicu Cvetanovića, predsednika Konfederacije slobodnih sindikata Srbije, naša minimalna cena rada govori da ni poslodavci ni država ne vode računa o - minimalnim potrebama zaposlenih u državi.

"Sama konstatacija da su Bugarska i Rumunija ispred nas, a uvek smo u ovoj oblasti bolje od njih stajali, dovoljno govori o poziciji srpskog radnika", kaže Cvetanović.

"Sindikati moraju da izvrše pritisak na vladu, da se definiše visina potrošačke korpe i da se jednom utvrdi da minimalac može da se prima samo za određene poslove, a ne da se kod privatnika isplaćuje za poslove koji se u svetu cene tri ili četiri puta više", dodaje.

Naš sagovornik navodi da ima i slučajeva gde radnici vraćaju novac poslodavcu.

Čak i u javnom sektoru, tvrdi on, postoji problem kod isplate zarada za manje složene poslove.

Visina najnižeg zagarantovanog iznosa je devastirana toliko da onaj ko ga prima ne može ni sebe da izdržava od tog novca, a kamoli porodicu.

U Srbiji najnižu platu prima oko 400.000 ljudi, a polovina od tog broja ne dobija mesečno ni toliko. Zoran Mihajlović, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, naglašava da je naša pozicija na dnu lestvice po zaradama, u stvari naša realnost.

"Ne samo da naši radnici rade za minimalac, nego u privatnim sektoru i ispod toga. Još veći je problem što u mnogim firmama uopšte ne isplaćuju plate, kao recimo u preduzećima u restrukturiranju. Daleko smo ispod standarda EU, a ono što je nekada važilo za Kineze da su najmanje plaćena radna snaga, sada može da se kaže za nas. Spustili smo se na na nivo afričkih i azijskih zemalja", kaže Mihajlović.

On naglašava da svemu tome u velikoj meri kumuje i država, odnosno sistem koji blagonaklono gleda na poslodavce i ne sankcioniše nepoštovanje zakona.

"U najgoroj situaciji su svakako građevinci i radnici zaposleni u firmama nastalim tokom poslednje decenije. Tamo su neki novi kapitalisti sa sumnjivim novcem, čija je prevelika želja za profitom potpuno promenila sliku naših preduzeća. Sve dok poslodavci budu lako dolazili do kvalitetne radne snage neće je dobro plaćati. Jer, dobrih radnika koji će raditi za malu platu je prepuno tržište rada", kaže Mihajlović.

Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, smatra da prosek plata treba tražiti u odnosu na bruto domaći proizvod pojedinih zemalja.

"Ne možemo se porediti sa onima koji imaju 10 puta veći BDP. Tamo je i život skuplji. Mi se možemo porediti sa Bugarskom, Albanijom, Bosnom i Makedonijom", kaže Atanacković.

POSLODAVCI