Radni dan i kod nas kraći za sat?

Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, smatra da bi poslodavci u Srbiji trebalo da poštuju najpre ovdašnje zakone koji propisuju radnu nedelju od 40 sati.

- Mislim da bi skraćivanjem na 35 sati jedan broj nezaposlenih uspeo konačno da dobije posao - kaže Vuković. - Međutim, ovo je vreme prvobitne akumulacije kapitala, tranzicije, naše društvo je u stalnoj krizi, sve se odlaže za period kada ćemo biti bogatiji, a u stvari, to su samo uski tajkunsko politički interesi.

Prema mišljenju našeg sagovornika, trebalo bi se izvući iz stalne demagogije da mi moramo da radimo više i da nismo dovoljno bogati da radimo manje od ostalih.

- Ako su takvu inicijativu pokrenula društva iz Evrope, zajednice kojoj težimo, onda je normalno da je podržimo - kaže Vuković. - Ovako idemo ka robovlasničkim odnosima, gde se onemogućava civilizacijska tekovina osam sati rada. Mislim da je bez izuzetaka treba uvesti u svim sektorima.

Ekonomisti veruju da će manje radnih sati izazvati veću potražnju radne snage i zaposlenost. Osim toga, teranje zaposlenih da rade previše dovodi ne samo do umora i stresa, već i do češćih grešaka i povreda, a produktivnost pada. Istraživanja su pokazala da oni koje svakodnevno rade po 11 sati imaju dvostruko veći rizik od depresije i bolesti srca. Predlog je da tamo gde je već radno vreme skraćeno, poslovna sedmica bude još kraća i da iznosi 32 časa.

Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata Srbije, objašnjava da, primera radi, u Francuskoj već postoji radna nedelja od 35 sati, ali da ona traje u stvari mnogo više. Međutim, svaki sat preko se plati, dok kod nas, i kada poslodavac hoće da prizna prekoračenje satnice, on to ne izražava u novcu, nego u slobodnim danima, što nije po zakonu.

- Najveći naš problem je nepoštovanje važećih propisa, naročito u bankarskom sektoru, a to je masovna pojava i kod većine privatnika - kaže Cvetanović. - Realno je i u Srbiji uvesti 35-časovnu radnu nedelju, jer savremene tehnologije to dozvoljavaju. Međutim, prava radnika krše se na svakom koraku. Tako je masovna pojava čak i u javnom sektoru da radnici dobiju službeni telefon na koji moraju da se jave i posle radnog vremena, što naravno nije po zakonu.

Ima i oprečnih stavova, pa su Nemci još pre više od decenije dokazivali da skraćivanje radnog vremena ne utiče na zaposlenost. Njihova radna nedelja ipak ne prelazi 37 sati, dok je Francuska još početkom veka donela zakon o 35-časovnoj radnoj nedelji, i on je preživeo sve vlade od tada.

Predlozi za smanjenje radne nedelje kreću se danas od zahteva za smanjenjem radnog dana, pa do zahteva za tri slobodna dana u sedmici. Pobornici ovih zahteva tvrde da skraćenje povećava potrošnju, podstiče proizvodnju i zdravstveno stanje zaposlenih, ali i otvara vreme da se radnici dodatno edukuju. Manje sati rada smanjuje i troškove u firmi. Osim toga, internet već dozvoljava ljudima da rade od kuće.

Jedan od najpoznatijih ugovora između kompanije i zaposlenih na ovu temu bio je sporazum između "Volksvagena" i njegovog sindikata da se privremeno smanji radna nedelja na 29 sati radi očuvanja radnih mesta. U Velikoj Britaniji je 2009. "Britiš petroleum" ponudio zaposlenima godinu odsustva ukoliko pristanu na 75 odsto smanjenja plate. I "Britiš ervejs", "Ford" i "Honda" su ponudili mogućnost smanjenja radnog vremena. Računovodstvena firma KPMG ponudila je četvordnevnu radnu nedelju, što je 86 odsto zaposlenih prihvatilo.

Pojedine organizacije idu čak toliko daleko da preporučuju radikalna smanjenja i postepeni prelazak na 21-časovnu radnu nedelju.

Sa ovakvim radikalnim smanjenjem roditelji bi mogli da provode više vremena sa decom. Smanjilo bi se otuđenje, ljudi bi se više družili i brinuli jedni o drugima, smanjila bi se emisija ugljenika i pala bi potrošnja benzina. Druga strana medalje mogli bi da budu povećanje siromaštva i smanjenje zarada, rastući troškovi poslodavaca i moguće nestašice. 

"PIONIR" HENRI FORD

PROSEČNO radno vreme počelo je da opada u prošlom veku i do sredine stoleća opalo je skoro duplo, zbog rasta produktivnosti i pritiska sindikata. U Americi je Henri Ford 1926. zatvarao fabrike automobila subotom i nedeljom. Tri godine kasnije, sindikat radnika u proizvodnji odeće izborio se za petodnevnu radnu nedelju. Ubrzo se ovo raširilo i na druge profesije širom zemlje.